Дејан Бошњак: Quo vadis Требиње?

17.08.2020.

Прије мјесец дана јавно сам изнио став који ћу и данас поновити и на којем градим своје учешће у јавном и политичком животу – не постоје таква држава, власт или режим који су довољно снажни да нас заштите од нас самих, ако заборавимо на којем темељу почива наше људско одређење, ако за рачун имитација вриједности одбацимо оне које су човјеку прирођене и ако одбацимо врлине које би нас требале красити.

Да ли ће протекла деценија бити запамћена као златно доба?

Највећи изазов који стоји пред нама јесте потреба да преобликујемо начин размишљања, да бисмо на питања како живи и куда иде наше Требиње одговоре могли давати као одлучни учесници у животу, а не као уплашени сљедбеници и послушници. Само уз такву одлучност ћемо бити у стању да направимо Требиње достојно сваког његовог грађанина. Требиње којим би се поносили наши преци и којим ће се дичити наши потомци.

Постоје велики изгледи да ће наредну деценију историја запамтити као “златно доба”, као период процвата нашег града, пуног енергије, предузетништва, напретка… Али искључиво од нас зависи да ли ћемо уживати у Требињу правде, правичности и једнаке шансе за све.

На путу изградње боље сутрашњице и бољег Требиња у њој, неће нам бити савезници наше скучености и наше “затворене онтологије”. Напротив, оне ће бити непремостиве препреке и зато их ваља још данас почети одбацивати.

У то име, поново се одазивам позиву етичког императива, овај пут реагујући на недавно објављени чланак на порталу Trebinje Live о наводној доминацији Билећана над Требињцима, па чак и о некаквој угрожености Требињаца од стране Билећана, а поводом постављења новог извршног директора за финансијска питања Хидроелектрана на Требишњици.

Чланак којим се критикује то постављење представља школски примјер медијског произвођења нездраве климе у јавности, путем манипулације чињеницама и стварањем предуслова за нове подјеле, у којима су увијек криви “они”, а жртве смо увијек “ми”.

Градови не настају тако што затварају врата

Наручилац и аутор чланка заборављају да Требиње, и не само оно, није настало тако што је затварало своја врата. Градови престају бити градови када повјерују да су сами себи довољни и када своје становнике почну дијелити на оне са “домаћим” и на оне са “страним” поријеклом.

Због тога постављам питање – с којом се сврхом намећу нове подјеле? И зашто се о теми кадровских рјешења у ХЕТ-у не води јавна и отворена дебата, у којој би учесници под властитим именом и презименом дискутовали о оправданости постављења, односно о стручности или нестручности кадра?

Чланци који почивају на предрасудама и генерализацијама и који се баве “географским поријеклом” кадрова, те гласови анонимних коментатора који више воле непровјерене гласине од провјерених чињеница сигурно неће помоћи ни Требињу ни његовој будућности, а поготово неће помоћи ХЕТ-у.

Потреба да се скрене пажња грађана са питања квалификованости или са питања оправданости овог постављења није довољно чврсто оправдање за штету која се тиме може нанијети читавом нашем граду. Ја се лично нећу устручавати да јавно изнесем свој став по том питању – ако има стручних кадрова из Требиња, увијек ћу их подржати и залагаћу се да они имају предност.

Брзоплети аутори и наручиоци

Али, не заборавите, ХЕТ је предузеће свих нас који живимо у Републици Српској и ако је за добробит ХЕТ-а или читавог нашег друштва потребно стручно знање каквог нико међу нама нема, ја ћу отворено дићи руку за довођење стручног кадра чак и са Сјеверног пола, радије него да се предузеће од таквог значаја препусти у руке подобним, али не и способним кадровима.

Брзоплето су аутор и наручилац чланка одабрали све Билећане за мету, заборављајући да је претходни кадар, који је скоро деценију и по сједио на позицији извршног директора за финансијска питања ХЕТ-а, такође из Билеће. Он се овим чланком такође дискредитује као Билећанин, а у сјенци остаје витално питање да ли постоји реална потреба реорганизације руководственог апарата ХЕТ-а, као и чињеница да то предузеће тренутно биљежи лошије пословне резултате него у претходном периоду.

Зашто баш сада и зашто ова питања нису раније постављана? Зашто се не отвара питање одговорности надзорног одбора? Па није ваљда могуће да је један човјек потпуно сам и без ичијег надзора успјешно обављао функцију скоро деценију и по, а сада наједном више не ваља. Да ли су то можда Билећани криви за лошије пословне резултате?

Да ли ту можда ријеч о неком личном обрачуну и препуцавању преко леђа свих нас, па и преко леђа наших потомака, или је можда ријеч о питању о којем се не смије расправљати у јавности? Поново истичем, ХЕТ је власништво свих нас који живимо у РС, а не Билећана или Требињаца, још мање власништво групе људи који управљају овом фирмом или електроенергетским сектором.

Експанзија широкобријешких ђака

Као што смо се борили за стварање и одбрану Републике Српске, тако се морамо борити и за очување њених институција и свих друштвених вриједности, те свих њених ресурса. Они који су добили повјерење овог народа, не могу само уживати у правима и привилегијама које иду руку под руку са њиховим функцијама, а да буду ослобођени одговорности за одлуке које су донијели или које нису донијели а морали су. Најмање што се очекује од њих јесте одговорност у управљању ресурсима и домаћински однос према друштвеном добру које им је повјерено на управљање.

Но оно што мене лично можда и највише забрињава јесте питање до када ћемо бити само нијеми посматрачи експанзије феномена полазника вечерњих школа и широкобријешких ђака, док нам образовани кадрови напуштају не само ХЕТ, већ и Требиње, па и Републику Српску? Већ одавно се по граду говорка о лошој кадровској политици ХЕТ-а, а по мом личном мишљењу и уз уважавање групе поштених, вриједних и способних радника у том предузећу, својим посљедњим потезом надзорни одбор ХЕТ-а само је дао легитимитет чаршијским причама по којима је то предузеће већ одавно гробница кадрова.

Ово посљедње постављење само је још једном у јавност послало мрачну и опасну поруку да подобност има примат над способношћу, а показало је и колико се мало цијене знање и стручност стечени на факултетима који имају и углед и дигнитет и традицију. Зар онда крај таквих потеза надлежних тијела имамо право прекоријевати младе који се све више одлучују да своју будућност и своју перспективу потраже негдје друго, далеко од Требиња и од РС.

Налазимо се пред искушењем које од нас захтијева да из коријена промијенимо нашу свијест о јавном и друштвеном добру и начин на који поступамо с тим добрима. Да се вратимо изворним људским и хуманистичким принципима, па на тај начин да људскости и хуманизму вратимо и политичке партије чији смо чланови или симпатизери.

Постоје они који политику виде као борбу за моћ, као борбу за власт и за прилику да свој поглед на свијет намећу читавом друштву. Премда још увијек витални, такви су превасходно остаци прошлих времена, у којима се политика сматрала привилегијом одабраних, а народ се сматрао власништвом или плијеном. С друге стране, постоје људи који политику виде као вид сарадње различитих интересних група, као инструмент уз чију помоћ друштвене институције и грађани кооперацијом рјешавају евентуалне сукобе око расподјеле средстава, новца, запошљавања, утицаја, слобода… који политику доживљавају као сарадњу која не угрожава ничији политички, нити било који други идентитет, али која снажи свачију слободу.

Одбацити скучености

Лично припадам овој другој групи људи и у политици видим шансу за све нас, за наш град и за наше будуће генерације. Морамо одбацити наше скучености и удружити наша знања и наше снаге да деценију пред нама претворимо у златно доба изванредних успјеха и постигнућа. У деценију коју ће историја запамтити као доба процвата нашег града.

И зато наглашавам – да бисмо однијели побједу над пандемијом COVID-19 и над економском кризом која нам неумитно иде у сусрет, не смијемо заборавити шта је то што је човјека сачувало кроз историју и пред много страшнијим пријетњама. Морамо се окренути једни другима, бити ту једни за друге, а не једни против других. Доста је подјела које почивају на предрасудама.

На крају ћу замолити све оне који се оглашавају у јавном простору, без обзира да ли то чине као аутори медијских чланака или као коментатори са друштвених мрежа, да се подсјете на питање моралне одговорности и да размисле о могућим посљедицама својих ријечи, које понекад могу постати отров и вирус у јако крхком јавном простору.

Извор: Наша Херцеговина